Ако у Србији уопште постоји политичка мисао која може да уједини тајкуне, сиротињу, јуродиве, криминалце и политичаре, онда је то онај чувени вапај: кад ће држава „дуради нешто”? У овом свом неписменом облику, поменути вапај ушао је у речник сленга (vukajlija.com), где можемо прочитати и то како се ова реченица неизоставно завршава – псовањем државе.

А како би се и могло другачије завршити, кад нико од поменутих нема (или вешто крије) представу о томе шта држава у ствари треба да ради? За све њих, држава није скуп институција са чврстим правилима игре једнаким за све, него тамо неки туњави родитељ кога треба продрмати виком, плачем или уценом, и проблем ће бити решен. Али неће: проблем ће расти, а пара ће бити све мање.

Ево примера. Удари, рецимо, суша и сељацима пропадне жетва. Сељаци к’о сељаци, знамо, никад не осигуравају жетву – и зашто би? Ваљда ће држава „дуради нешто” и за њих?

И урадиће, наравно – али шта? Хајде да погледамо цео низ догађаја. Држава овде у ствари преузима посао осигуравајуће компаније: исплаћује одштету једној групи оштећених грађана – из новца који су у буџет уплатили сви порески обвезници. У буџету, наравно, остаје мање пара, те креће следећи низ неповољних догађаја: (1) држава мора да се задужи да би испунила текуће обавезе (2) пошто дуг расте, девизни курс неминовно скаче (3) сељаци трајно губе подстицај да икада сами осигуравају приносе (4) финансијски сектор у земљи остаје неразвијен, јер држава трајно одузима клијенте банкама и осигуравајућим компанијама (5) штедња на нивоу земље стагнира, јер грађани рачунају да ће, злу не требало, држава „дуради нешто” и за њих (6) без штедње и развијених финансијских институција, нема ни привредног раста (7) при наредној катастрофи државна каса биће још празнија, па сви који траже државну помоћ могу да рачунају само на још мању и неадекватнију компензацију. Да ствар буде још гора – новац ће добијати људи блиски политичким партијама, те тако добијамо (8) партијску државу, (9) тешку системску корупцију и – наравно – (10) грчки сценарио.

У тим условима, са свих десет проблема на леђима, шта ради нова власт? Наставља по старом! На место гувернера НБС именује се функционерка СНС-a, која не задовољава ни услов прописан за пријем приправника у НБС (активно знање енглеског језика), о међународној репутацији и стручним радовима да и не говорим. У министарству правосуђа (!!!) помоћник постаје осуђивано лице. Некадашњи власник печењаре „Фантазија” постаје директор рударског басена „Колубара”. Импресивна лична и привредна биографија Душана Бајатовића уверава владу да је то најбољи кандидат за директора „Србијагаса”. Естрадни менаџер постаје саветник министра саобраћаја, а министар нам шеретски поручује: „Сад ће он да брине о чишћењу снега на путевима!”.

И тако добисмо поруку са врха – све остаје исто. Што више није згодно помињати, морам да приметим. Ако им ко приговори баш то – да су исти – лако може проћи као родоначелник страначког запошљавања, министар Динкић. Њему је из самог врха СНС-а, од потпредседнице Зоране Михајловић, стигло следеће упозорење: „Министру Динкићу није сметао возач са којим је био у коалицији, а који је данас помоћник градоначелника Драгана Ђиласа”, те да би она између дипломираног правника и возача увек за сарадника изабрала правника. Са оваквим светоназором председнице кућног савета, у чијој згради живи само један возач и један дипломирани правник, њен избор је, наравно, кудикамо исправнији. Ова ће држава, са таквим светоназором, много дуради, размишљам.

Тако да сва она сензационална хапшења потпредседника Вучића неће променити ништа, баш ништа. Уместо старих доћи ће (и дошли су) нови нестручни и корумпирани људи, које ће хапсити нека будућа влада. Новине већ брује о томе како јавним предузећима сада управљају разни „доктори магистарских наука”, који у додатне вештине од значаја за управљање јавним предузећем убрајају „спортске активности рекреативног типа”, „зидарски занат стечен радећи хонорарно током студија” или „гајење воћа и производња сокова и ракије на сопственом имању”.

И ту је председник Николић на добром трагу, када каже: „За катастрофално стање у држави и пропаст привреде најодговорнији су политичари”. Па к’о велим, да упитам: је ли вам икада пало на памет да сте и ви политичар, господине Николићу?